Thu. Feb 27th, 2020

PARAĆIN ONLINE

Lokalne vesti

SEĆANJE NA HEROJE OSLOBODIOCE PARAĆINA I SRBIJE

4 min read

Proteklog vikenda članovi Udruženja potomaka ratnika Srbije od 1912-1920. obeležili su 101.godišnjicu od proboja Solunskog fronta,15. septembra 1918. To je bio prvi korak ka oslobođenju Srbije, i potonjem stvaranju zajedničke države Južnih Slovena. Sa tim u vezi, u nastavku je tekst koji oslikava te sudbonosne dane za naš narod i državu, koji su umnogome odredili i vreme u kojem danas živimo

Solunski front
Vojska Kraljevine Srbije je uvučena u rat koji nije želela od strane mnogostruko jačeg neprijatelja. Posle iznenadjujućih pobeda 1914. i zatišija tokom zime 1915. u proleće 1915. je napadnuta od strane Austrougarske, Nemačke i krajnje verolomno i s ledja od strane Bugarske. Udarena iz tri pravca, srpska vojska zajedno sa Vladom, Dvorom i civilima se povlačila preko albanskih gudura u smrt pre nego u ropstvo. Onaj deo koji je preživeo se smestio na Krf odakle je 1916 vojska prebačena u Solun na front koji je, ironično, oformljen 1915 kao saveznička pomoć Srbiji koja je, kao i uvek, stigla prekasno i premalo da išta promeni.
Solunski front, kao takav, je često bio na meti kritika saveznika zbog utrošnje vojnih resursa ( iako je Čerčil progurao svoju ideju napada na Tursku koja se završila opštim pokoljem trupa iz Engleske i Australije na Galipolju ). Jedan čovek je bio odgovoran što je Solunski front održavan u životu… Kralj Aleksandar I. Kralj, kad god bi situacija oko fronta zapela, lično je išao u Pariz i London da se ličnim primerom i imenom zalaže za neophodnost održavanja fronta. Front je tavorio dok se nisu desile dve stvari :

  1. Pogoršavanje situacije na Zapadnom frontu
  2. Ulaskom Amerike u rat na strani sila Antante te time opštim povećanjem broja vojnika.
    Sa ovakvim razvojem dogadjaja, kralj Aleksandar je uspeo da ubedi francuski državni i vojni vrh u neophodnost proboja Solunskog fronta. Treba istaći da su Francuzi bili na strani kralja Aleksandra i iz malo sebičnih razloga. Kralj je potpisao blanko ček i Srbija je bila kompletno opremljena ratnom tehnikom, naoružanjem i opremom od strane Francuske. Srpska deca i djaci su išli u Francusku na školovanje. Sve je to Srbija platila… i novcem i krvlju. Francuzi su hteli da zaštite svoju investiciju, kao što će u II svetskom ratu Amerika učiniti isto sa Engleskom i malim delom sa Rusijom.
    Sa vojničkog stanovišta, proboj Solunskog fronta bi doneo par stvari :
  3. Presecanje pruge Berlin – Carigrad i sprečavanje dopremanja nafte i ostalih resursa Nemačkoj ( boljka zbog koje će i nacisti patiti u II svetskom ratu).
  4. Izbacivanjem iz rata Bugarske i Turske a samim tim i njihove pomoći ratnim naporima Centralnih sila.
  5. Oslobadjanjem Srbije se otvara platforma na sveobuhvatni napad na Austrougarsku.
    Svi ovi razlozi, vojnički, diplomatski, ekonomski i politički su doveli do toga da se pristupi realizaciji proboja Solunskog fronta. Na mesto glavnokomandujućeg fronta je postavljen general Franš D’Epere, junak bitke na Marni, umesto dotadašnjeg generala Gijoma ( obojica Francuzi). Srećom po Srbiju, general D’Epere je bio vatreni pristalica proboja fronta a kasnije, kako se bitka odvijala i veliki poštovalac, da ne upotrebim modernu reč fan, srpskog vojnika i oficira.

U noći 14. septembra kreće artiljerijska priprema koja traje 24 časa. U zoru, 15. septembra u napad kreće šumadijska divizija II armije sa francuskim divizijama : 17 kolonijalnom i 122 divizijom. Iza njih nastupaju timočka i jugoslovenska divizija. Od tri divizije odredjene za prvi udar, samo Šumadijska ostvaruje zacrtane ciljeve i jedno vreme na plećima Šumadinaca je zavisio uspešan ishod srpske vojske, a konsekventno, i čitave ofanzive. Ipak, srpske i francuske jedinice uspevaju da ispune svoje zadatke a malo kasnije i divizije I armije uspevaju da izvrše svoje. Naredna tri dana srpska vojska sa dve francuske divizije pravi prolom i efektivno cepa front, praveći brešu za dalje nastupanje. Problem nastaje zbog ostalih delova fronta…
Na desnoj strani savezničkog fronta engleska i grčka vojska bivaju odbačene na početne položaje od strane bugarske vojske dok na levoj strani fronta francuske trupe uopšte ne vrše napade pešadijom već samo artiljerijom. Dolazi do kritičnog trenutka 19. septembra kada glavnokomandujući fronta, general Franš D’Epere poziva načelnika štaba srpske vojske Petra Pešića da ga obavesti da su saveznici svuda u defanzivi i da uspeh zavisi samo i jedino od srpske vojske, uz rizik da srpska vojska ostane izlozena bočnim udarima bugarske i nemačke vojske. Ovaj to prenosi srpskom generalštabu u noći 19 septembra na Bukoviku. U zučnoj raspravi da li da se nastavi dalji ili da se predje u defanzivu bez izlaženja riziku. Konačnu odluku donosi regent prestolonaslednik Aleksandar rečima : ” Napred, u slavu ili smrt!”.
Solunski front je probijen, srpska vojska, gonjena zeljom za svojom domovinom razbijala je bugarsku vojsku u paramparčad. Za dve nedelje su izbacili Bugarsku iz rata. Narednih mesec dana gonjene su austrougarske i nemačke snage iz Srbije. 25. oktobra oslobodjen je Paraćin a 1. novembra srpske trupe su ušle u Beograd. Pobeda je bila kompletna.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *