Novinar Ivan Radovanović, kolumnista nedeljnika Ekspres, odgvorio je svima koji se pitaju zbog čega ne podržava aktuelne proteste opozicije i zbog čega o tome piše

Otvoreno pismo Ivana Radovanovića prenosimo u celosti:

Svim članovima familije i prijateljima koji su me pitali zašto sam pisao, o protestima, u Informeru, baš kao i onima koji ne mogu da me smisle, a ne smeju da pitaju:

Razlog broj jedan:

Mrzim svaku vrstu demagoškog pomodarstva, a šetnje subotom upravo tako doživljavam. Kao nastavak onoga što je počelo sa belim listićima (koji se intelektualni, lenji, idiot setio da krene da gadi stranke i politiku, a da ne ponudi sam sebe kao žrtvu, onoga koji će, kada stranke i politika nestanu, preuzeti na sebe odgovornost za sve što sledi, od Kosova, do standarda), zatim se nastavilo sa liderima izmišljenim i izvikanim na tviteru, i završava se vadjenjem kostura iz ormana. Onih kostura, poput Đilasa i Jeremića, koji su i bili predmet, uzrok, prvobitnog gađenja. I to me toliko nervira da bih, da sam vlast, svim tim potpisnicima raznih apela uveo radnu obavezu – da dva dana nedeljno rmbače za Radulovića, na terenu, dva za Jankovića, opet na terenu (dakle u Žitorađi, Lebanama, Crnoj Travi, Kuršumliji), dva za kosture (Žagubica, Apatin, Kremna), a da se onaj jedan preostali dan odmaraju u nekim Lučanima, da na svojoj koži osete kako to izgleda kada gubiš sa skoro šesdeset odsto razlike.

Razlog broj dva:

Imam istoriju koja me obavezuje, pošto sam izveštavao sa svih protesta, od onog na kojem se hapsio Vlasi, do samog 5. oktobra, sa kojeg nisam izveštavao, ali sam (sa Bujketom), o tome napisao knjigu. I to sam radio kao reporter, to jest onaj koji i piše i učestvuje, pošto to i jeste osnovna odlika reportaže, nastale pre skoro dve stotine godina, kada je jedan novinar, u Americi, izveštavao o brodu koji tone u luci, pa skočio u vodu, da spasava putnike.
U međuvremenu sam bio i ratni izveštač, novinar Borbe i Vremena, pomoćnik i zamenik SlavkaĆuruvije u Dnevnom Telegrafu i Evropljaninu, i ne pristajem ni na kakvu vrstu imitacije tog vremena, naročito kada to rade oni koji su, tada, kada je ubijan Slavko, bežali iz zemlje, i to tako što su molili Vučića da ih pusti.

Razlog broj tri:

Još tada, krajem devedesetih, postavio sam sam sebi pitanje – da li ću, ako ništa ne uradim u životu, moći da kažem da je za to kriv Milošević? Posle sam čitao Teodora Ruzvelta, koji kaže – kada bi svako od nas mogao da šutne, među noge, osobu odgovornu za sve loše što nam se desilo u životu, niko od nas mesecima posle toga, ne bi mogao da sedi. Jerbo bi šutnuli, direktno u jaja, sami sebe. Špicem.

Drugim rečima, kada vidim da je Vučić postao izgovor, a jeste, zgadi mi se, sve.

Razlog broj četiri:

Džejms Fenimor Kuper navodi osnovne oblike demagogije, pa kaže da demagozi, uvek, tvrde da “predstavljaju narod” (bez dokaza za to na izborima), da uzburkavaju strasti i igraju na emocije (od jedne krvave košulje naprave hiljadu), da eksploatišu (propagandno), reakcije tog “naroda” i da krše, ugrožavaju uobičajena pravila političkog diskursa. Kada tome dodam i izbegavanje odgovornosti, opet mi se zgadi. Zato što znam da drugovi glumci, koji nisu hteli da odgovornost dele ni sa Radulovićem ni sa Jankovićem, nego su zapalili na prvi nagoveštaj muka, neće to hteti ni sa kosturima, koje još nisu autovali, kriju ih među demonstrantima, i čekaju priliku da, kada ovi konačno izađu, ponovo brisnu.

Pošto neće sutra ni Trifunović, ni Teodorović, ni Petričić sutra ni u Brisel, ni pred gladne radnike, ni u Pičkovac Donji uništen u poplavama, ni pred problem depopulacije, ni pred zahteve investitora, Tačija i Haradinaja, državnu kasu koju treba sačuvati, monetarnu politiku, školstvo, zdravstvo i problem sa odlaskom u Nemačku, imigrante, Hrvatsku, Makedoniju, Srbe i njihovo pitanje u Bosni i Crnoj Gori…

Svet se i inače deli na one koji pričaju i one koji rade. I izvinjavam se, ali prezirem pričalice. Ti nikada ništa ne urade. I to je osnovna odluka gadne mi demagogije. Drugovi napred, ja ću za vama. Samo da popijem kaficu i malo se pravim pametan i važan.

Razlog broj pet:

Politika mora da odgovori na suštinu, da reši, na najbolji mogući način, pragmatično i uz ostvarivanje koristi za društvo, sve one probleme koji to društvo muče, a kada napraviš gradjanski protest, na kojem političari ne smeju ni da pričaju (a o čemu bi?), i jedina ti je poruka da si nečija žrtva, i da su ti, koje kriješ, takođe žrtve, šta tačno hoćeš od mene?

Niko od svih koji su dobili batine devedesetih, pa ni Slavko, koji je ubijen, nije bio žrtva, nego Heroj. Slavili smo ih.

A vi? Slavite li Borka Stefanovića? Liči li vam na heroja?

Ili, da se vratim na Lučane, u kojima niste šetali.

Snimili ste par džipova bez tablica, i predstavili se kao žrtve.

A gde su bili vaši džipovi? Dvadeset njih, sa tablicama SZS (Šta je bio problem? Niste imali pare? Aha.). Gde su bili Đilas, Borko, Jeremić koji se, kako kaže, ničega ne plaši? Krili se, dan ranije, među učesnicima protesta.

I tražite da to neko podrži?

Smenu ministra koji vas je brojao, a ne tukao?!

Kobajagi intelektualce-demagoge koji mrače, a beže od svake odgovornosti?!

Političare-inferiorne žrtve koji se kriju na sopstvenom protestu?!

Kako da vam kažem, kada bih to uradio, izdao bih devedesete, i svaki od onih protesta, i Slavka koji se u ratno vreme vratio u Srbiju, a ne pobegao iz i od nje, i 5. oktobar, i sve što sam sam radio.

Razlog broj šest, poslednji:

Jedini sam novinar iz Srbije koji je ušao u opkoljeni Dubrovnik. Izveštavao iz rata u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni. Iz Sarajeva, u koje sam ušao kada je bombardovanje počelo, i jedva sam izašao. Rat, 1999., mi je počeo tako što mi je, u jedanaest noću, na vrata zvonio Živko Rotarević, prijatelj, policajac na visokom položaju u gradskom SUP, i rekao – uzmi ženu i dete i beži. Nisam baš i imao gde, a i nije mi padalo na pamet da molim Vučića.

Kada smo, tada izlazili iz Slavkovog stana, nisu nas pratili, nego se naslanjali na nas.

I sve vreme sam pisao, tekstove, knjige, po zidovima (kada su Evropljanin izbacivali iz prostorija).
I nikada nisam čuo za reč autocenzura.

A onda, posle toga, vi, koje i ne pamtim iz tog vremena, dođete da mi pričate o slobodi štampe?
Vi koji ste pili kaficu sa Tadićem kada je gasio Borbu, koja je imala najveću ekskluzivu od dvehiljaditih na ovamo (afera Miladin Kovačević), i kada je uhapsio Kačarevića da bi preuzeo Kurir i ubacio Homena unutra? Kada je Đilas bio vlasnik Pressa?

Kada je, ponavljam, godišnje manje tekstova bilo protiv njega, njih, nego što danas izlazi dnevno protiv Vučića?

Sa vama da imam posla?

A da mi prvo pokažete karikaturu na kojoj ste Miloševića crtali kao Pinočea, a Srbiju kao konc logor? Niste to radili? Pa marš onda.

Odavno je ovde pitanje ne slobode, nego elementarnog umeća. Da napraviš novine koje se čitaju, televiziju koja se gleda.

Da pogodiš ukus sopstvene publike.

Kao što je Vučko uradio.

I eto, to su razlozi, zašto ću, uvek, rado da napišem šta mislim, u Informeru. Zato što hoću da se razlikujem. Od ovih demagoga, koji samo pričaju, a onda, sutra, ne smeju da stanu ni iza svojih reči, ni iza lidera koje su izmislili.

Ja smem.

 

Izvor: Informer.rs

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here